Mesečevi čvorovi – Rahu i Ketu

„Čvorovi, na primer, njih uzimam jako ozbiljno.

Hvala, Bogu, svi smo mi zavezani u čvorovima, zapleteni u klupka, ili bi zalutali, odlutali u tamu i tamo se sasvim izgubili.″

Istorija đavola

Klajv Barker

 

Priča o čvorovima je nešto kompleksnija za razliku od priča o ostalim planeta, a razlog za to je veoma zanimljiv, kao što ćemo i videti. Da bi se mogla razumeti priroda Mesečevih čvorova, poznatih kao Rahu i Ketu, moramo za početak reći šta su to zapravo čvorovi. Posle toga priču ćemo proširiti posebno na Rahua koji predtsavlja severni Mesečev čvor, a zatim na Ketua koji predstavlja južni Mesečev čvor. Dakle, pred nama su tri članka u kojima ćemo se baviti ovim senovitim planetama.

Odmah na početku, kroz naziv senovite planete, možemo videti da se njihova priroda izražava na neobičan način. Za Rahua i Ketua se može reći da su senovite planete zbog toga što ne postoje u materijalnom univerzumu. Takođe izazivaju pomračenje Sunca i Meseca oduzimajući na neki način svetlost, stvarajući pri tome senku.

Rahu i Ketu predstavljaju dva dela jednog bića. Rahu predstavlja glavu, a Ketu telo, rep. Rahu je uzrok, a Ketu posledica. Rahu je glava koja ima ideje, a Ketu je telo koje ideje pretvara u stvarnost. Rahu oblikuje našu budućnost, dok nas Ketu vraća u prošlost. Ovako bismo mogli da nabrajamo u nedogled i da se igramo sa parovima suprotnosti, ali ne bi mogli da ih razumemo u potpunosti ako ne kažemo od kog bića i kako su oni postali.

Bućkanje okeana

Već smo rekli da su oni delovi jednog bića, tačnije Vasukija, predvodnika Naga, odnosno zmija.

U pradavna vremena vodio se rat između deva i asura. Sila reda i haosa, svetlosti i tame. Vasuki je želeo da između ovih zaraćenih strana zavlada mir i zbog toga je otišao do Višnua i predstavio mu je svoj plan. Višnu u početku nije hteo da se složi sa Vasukijem, ali pošto je Vasuki bio uporan Višnu je na kraju pristao. Vasuki je predložio zaraćenim stranama da zajedno stvore mir i harmoniju u svemiru. Dobrovoljno je obavio telom planinu Meru, a zaraćene strane su krenule da vuku svaka na svoju stranu. Deve su držale Vasukija za rep, a asure za glavu. Ideja je bila da se bućkanjem okeana, okeana uma, stvori amrita, nektar besmrtnosti, koji će svima biti ravnopravno podeljen.

Iz okeana su izašli Kamadenu (krava koja ispunjava želje), Učajšravas (nebeski konj), Varuni (boginja opojnih pića), a za njom su došle apsare, nimfe, zavodnici i zavodnice. Pariđataka (drvo koje ispunjava želje), Lakšmi (boginja izobilja i bogatstva, Višnuova supruga), otrov halahala koji je Šiva popio spasavajući tako deve i asure sigurne smrti. I na kraju se pojavio Danvantari (božanski iscelitelj) noseći sa sobom amritu i znanje o biljkama, isceljenju i bolestima.

U tom trenutku se desilo nešto što je Vasuki predpostavljao da se može dogoditi. Deve su prisvojile amritu za sebe i nisu htele da je podele sa asurama. Asure su bile izmučene držeći sve vreme Vasukija za glavu, trpeći pri tome njegov otrovni zadah, tako da nisu imale snage da se suprotstave devama, koje su u međuvremenu okusile amritu.

Kasnije, prema planu, Vasuki se prikrao devama da bi od njih uzeo amritu i u tom trenutku je dogovor sa Višnuom stupio u dejstvo. Glumeći bes Višnu je diskom odsekao Vasukiju glavu, ali pošto je on u međuvremenu popio jedan vrč sa amritom postao je besmrtan. Tako prepolovljen i dalje je bio živ, ali ono što je bilo jedno biće podelilo se na dva dela.

Kako je to dogovor nalagao dve polovine su poslate na dva različita kraja Zemlje da večno traže jedno drugo.

U zemlji snova

Priča o nastanku Rahua i Ketua vodi nas daleko, van univerzuma koji poznajemo. Naime, ljudi vide samo one stvari koje žele da vide, ali senovite planete, zahvaljujući Vasukijevom velikom žrtvom koju je dobrovoljno podneo, vode nas u neku drugu stvarnost koju možemo razumeti jedino kroz simbole.

Svet koji posmatramo je privid ili bolje rečeno projekcija našeg uma. U tom svetu mi na sebe preuzimamo određene uloge, poput glumaca na filmu ili u pozorištu kroz koje se identifikujemo. Kroz tu samoidentifikaciju stvaramo vlastitu životnu filozofiju, procenjujemo šta je dobro i loše, šta želimo i ne želimo i slično. Nekada osetimo kao da smo sačinjeni iz dva dela, glave i tela, pri čemu svako od njih vuče na svoju stranu. U tom natezanju sa jedne na drugu stranu zlatna sredina stalno izmiče i deluje nedostižno. Ovde možemo prepoznati onaj deo priče o ratu između deva i asura, pre pojave Vasukija, koji je želeo da uspostavi mir između zaraćenih strana.

Glava često radi na štetu tela. Telo ima svoj vlasiti obrazac ponašanja, svoj kod ili DNK, koji glava ne može da razume. Na primer; glava razvija opsesivne navike prema nekom obliku destruktivnog ponašanja kao što je pušenje ili alkohol, što telu naravno šteti. Sa druge strane u telu su zapisane informacije, poput nasleđenih osobina naših roditelja, i koliko god se to glavi ne sviđalo ličimo na naše pretke i imamo nasleđene obrasce ponašanja. Dakle, glava je samo svoja i originalna, a telo je skup sećanja, memorija koja sve pamti.

Naravno, situacija može biti i obrnuta. Glava može imati zaista originalne ideje, može ostvarivati duboke životne uvide, ali telo nije u stanju da je isprati. Telo je sa svojom memorijom vuče da bude neko ili nešto drugo. Kao da telo ima svoju volju kojoj glava nije u stanju da se odupre. To može biti fizičko oboljenje ili prosto usađen obrazac ponašanja koji je toliko snažan da mu je gotovo nemoguće reći ne.

U ovom trenutku se sa pravom možemo zapitati gde počinje naša vlastita individualnost, a gde je granica genetskog nasleđa koji nas stvara takvim kakvi jesmo? Ili je istina, kako to najčešće i biva, negde na sredini.

Ovo je upravo onaj čvor koji nas sprečava da odlutamo u tamu i da se u njoj potpuno izgubimo. Ovaj čvor svojim postojanjem stvara tenziju, napetost koja sa vremenom postaje sve  nepodnošljivija i prosto nas tera da nešto preduzmemo, da nešto promenimo kako ne bi sleteli sa puta u provaliju života. Ako bi sleteli u provaliju znači da bi sebe osudili na rat između dve strane svoga bića, haosa i reda.

Da bi promena nastupila moramo uraditi jednu veoma prostu, ali u praksi tako tešku stvar, a to je promena postojećeg stanja. Moramo razumeti sebe na jednoj mnogo dubljoj osnovi. Moramo razumeti da nismo ono što mislimo da jesmo, već nešto potpuno drugo što uspavano drema negde daleko u zemlji snova. Ako zemlja snova oživi, sve što mislimo da poznajemo bespovratno nestaje. Upravo ovakav vid promene predstavlja kamen spoticanja, koji je potpuno neosnovan. Naime, ne radi se o tome da nešto nestaje, već o tome da se proširuje vidik i da se stvari vide iz potpuno drugačije perspektive. Svet je i dalje tu, samo se na njega sada gleda drugim očima.

Sve je relativno

Da bismo ovo razumeli na ispravan način, moramo ponovo pogledati priču o nastanku amrite.

Na jedan veoma upečatljiv način priča nam govori o relativnosti onog što se naziva svetlo i tama, dobro i zlo.  Možda je najbolje reći da deve predstavljaju onaj deo naše individualnosti, naše duše koji je postigao harmoniju sa univerzumom, dok su asure onaj deo nas koji je još uvek neuravnotežen, divlje je prirode što nikako ne znači da je on zao!

Asure su odradile teži deo posla držeći Vasukija za glavu, dok su deve bile na bezbednom. Deve su prekršile dogovor o ravnopravnom deljenju amrite sa asurama, prigrabivši napitak samo za sebe. I kako sada da kažemo šta je dobro, a šta je loše, ako je to uopšte moguće reći!?

Upravu zahvaljujući Vasukijevom žrtvom možemo spojiti suprotnosti u sebi. Njegovom pojavom započinje velika promena. Zaraćene strane se odlučuju na saradnju i bućkanjem okeana menjaju postojeće stanje! I pogledajte šta onda sve nastaje! Stvaraju nešto što ne bi moglo postojati da nisu međusobno sarađivali!

Ipak, da bi ravnoteža bila potpuna Vasuki je morao sebe žrtvovati i tako nastaju Rahu i Ketu, mračne senovite, demonske planete koje nas beskompromisno i direktno, bez okolisanja, suočavaju sa našom vlastitom prirodom.

Sada se igramo sa rečima kada kažemo demonskim, jer je to samo obična ljudska percepcija.

Rahu i Ketu nisu mračni u bukvalnom smislu, već nas oni vode na tamnu stranu Meseca, odnosno vode nas u naš nesvesni deo uma sa kojim ljudi ne žele da se suoče. Kakva je to ironija, želeti promenu postojećeg stanja stvari, a pri tome se sklanjati, bežati od onog što nas iz korena može promeniti. Da li je to onda istinsko traženje promene ili jednostravno frustracija zbog toga što stvari ne idu onako kako hoćemo? Da li je to strah od suočavanja sa samim sobom? Strah od gubitka identiteta? Strah od nestajanja i smrti? Ili prosto strah od samog sebe? Na ovo pitanje nam niko drugi ne može odgovoriti osim Rahua i Ketua. Da ironija bude veća, oni nas svakodnevno suočavaju sa našim nesvesnim delom, ali mi uporno negiramo  i odbijamo da poverujemo da smo to mi.

„ Ne, to nikako ne mogu biti ja, jer ja to nikada ne bih uradimo. To je neko drugi, a ne ja. ” Tako najčešće glasi objašnjenje kojim se zatvaraju oči pred svetlom istine.

I tako osuđujemo druge za život koji žive, a za koji mi nemamo hrabrost da ga proživimo. U međuvremenu Rahu i Ketu nemilosrdno, iz nesvesnog izvlače sve ono što želimo biti, ali iz nekog razloga nemamo smelost ili snagu da to i budemo. I onda kada najzad njihov pritisak postane toliko jak, neizdrživ i osoba bukvalno na silu postane užasnuta spoznajom o vlastitom biću, šta onda? Praviti se da se ništa nije desilo i nastaviti po starom ili prihvatiti mudrost koja stoji iza zida egoističnog bića?

Dakle, šta možemo reći za kraj prvog članka o senovitim planetama?

Ako se bojimo da se suočimo sa samim sobom izazivamo rat u vlastitom biću. Naši različiti aspekti postojanja su međusobno u sukobu, tako da mi idemo iz krajnosti u krajnost. Da li da budem sasvim svoj ili da ličim na svoje roditelje? Da li da oprostim ili da u sebi nosim bes i ogorčenost?

Ovakav stav se može pokazati pogubnim, jer će nas napuniti otrovom do te mere da će univerzum, život, koji poznajemo i volimo biti uništen do temelja. Dakle otrov moramo transformisati, pretvoriti ga u nektar, u amritu, a to možemo jedino ako zaustavimo kretanje i povučemo se u tišinu. Tišina nije samo odsustvo zvuka, tišina u sebi nosi moć više nego ijedna izrečena reč. Jedino u tišini možemo čuti glas nesvesnog, onog što potiskujemo i onog što zapravo jesmo. Rahu i Ketu će nas posetiti, opsednuti hteli mi to ili ne. Ipak barem možemo da izaberemo način na koji će se to desiti. Da li će to biti  iskrena želja da dodirnemo naše istinsko biće, naše pravo ja, dete u sebi ili ćemo biti zahvaćeni olujom poricanja, skrivanja pri čemu ćemo stradati u oluji koju smo sami stvorili.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s